Ту поред нас је нелегитимисани пјесник који животом пише поезију, или из живућег живота искова стихове који стабилно опстају у књижевном првенцу Живка Милијаша, под непретенциозним насловом "Кад све једном прође". А у овој збирци много тога је прошло, а сада нам се безстидно нуди на ишчитавање и спознавање душе и осјећаја, а каква би то била поезија без емоција, нуди их на провјеру нама али и протеклом времену.

Ови стихови, прва збирка поезије Милијаша, није стих који је сада настајао већ је то добро одлежана, проверена и суду времена и критике остављена строфа. Пјесме су у збирци настајале од касних седамдесетих година прошлог вијека до ових дана. И чекале су свој тренутак да се понуде читатељу. Аутор се није журио, није по сваку цијену хтио да укорићи то што ствара. Временом пјесма се брусила, проверявана су осјећања и стих који треба да надживи вријеме свог настајања и пјесника.

Како су стихови настајали у распону од непуне четири деценије, ово је у правом смислу ретроспектива стваралаштва Милијаша, пјесника који нам из потаје нуди прегршт разноврсних стихова и строфа, по форми, ритму, метрици, рими и порукама. Иако је ово компактна збирка стихованих пјесама, јасно се и без датума настанка пјесама види развојни пут сазријевања пјесника, од Бранке партизанске написана на Врацама у Сарајеву, 1979. године до раних јутарњих часова дванаестог мјесеца 2018. године у Горњим Палачковцима када пише пјесму "Тренеру могу ли да пишким?", или рецимо рано Бадње јутро 2019. године и најдужа пјесма у збирци "Сјећење бадњака".

Не робује Милијаш строгој метрици, није ограничен строфом и формом, али инсистира на рањи, емоцији поруци. Тражи одговор у понуђеном времену, запажа детаљ и на њему инсистира, емоцијом, твори стих којим жели да бјелина хартије сачува од заборава и понуди будућем читатељу.

Ова хетерогена збирка поезије у сваком погледу, представља занимљиво освјежење на поетској мапи српског језичког поднебља која разбија стереотипе, а свакако је занимљива и као поетски првенac који то заиста јесте, али о Милијашу не можемо говорити као о пјеснику који је сада почео да пише стихове, о почетнику који се батрга са стихом и пјесмом.

Истина, очигледно да аутор није хтио да неке своје, у збирку уврштене пјесме, "поправља" већ их је датумом настанка оставио у том времену да свједоче о тренутку инспирације и потреби да се нешто стихом каже, да се забилијежи један тренутак или емоција и осјећај који печате сваки стих.

"Кад све једном прође", каже Милијаш и насловљава свој пјеснички укорићени првенac, сматрајући да поезија остаје послије свега. Полицајац и спортиста, спортски педагог, тренер из тих животних околности гради своју поетску визију живота, без компромиса и обланди, без повлађивања и снисходљивости уз потребу да своју емоцију подијели са читатељем не стидећи се себе и својих емоционалних слабости и осјећања.

Поезија која својом необичношћу и пјесничком појавом Милијаша у пјесничком првенцу нуди "своју" поезију не удварајући се нити повлађујући неким узорима и помодарима. Нуди свој стих, разлепршан и разбарушен, строфу која никад није строфа из теорије књижевности, метрику која није два пута поновљена, језик који је јасан, кротак прецизан и у функцији стиха и пјесме.

Збирку поезије "Кад све једном прође", Живка Милијаша, са задовољством препоручујем за издавање.

У својој првој књизи “Прича 1”, Живко Милијаш нам открива дубоки свет унутрашњег живота, чији кораци нежно и лако воде у слободну замисао и тумачење живота кроз приче у којима појединачне околности и догађаји прелазе у истину. Сетите се да ми, не знамо шта смо све изоставили из свог живота, а то се овде јавља као кључни мотив: како се догађаји којима се није придавала важност идући пут одражавају као мале али веома важне истине.

Својим чудасним стилом и визијом као добар стручњак из свијета психологије и поезије, Живко успјешно ствара дубоке и интелигентне приче које свијет претвара у нешто дистиловано. Његов стил се одликује снажним и емоционалним изразом који се изразито прелива у сваком писаном слову.

Својом прозом открива нам нешто што је давно било заборављено и које треба да будемо обавијештени, како бисмо били паметнији, свјестнији свог постојања, али највише као што се сама књига зове као Прича уствари ми сви живимо своје приче.

У контексту света у којем живимо, његова књига је потребна као простор где ће људи поново размислити и сажвакати своје догађаје. Његова књига не претендује да буде нешто наметнуто, већ да нам открије дубоке истине о томе како живимо, разматрамо све као истине у овом свијету.